Leto na Tari

Pre nego što počnem priču o našoj ruti, htela bih da podelim par korisnih informacija. Kada se uputite na ovu stranu Srbije, što se više budete približavali Tari, to će verovatnoća da platite karticom bilo šta težiti nuli, jer moguće da je kartica u ovim predelima ostavljena za 22. vek, ili daj Bože sledeću deceniju. Druga bitna stvar za sve nas koji volimo da koristimo internet mnogo i svuda, interneta ima, ali u tragovima, WIFI je precenjena kategorija, a i naši provajderi nemaju baš veliku pokrivnu moć. Ovo vam kažem, da ne dodjete u situaciju da nemate kako da platite smeštaj ili da vam se ne bi desilo da krenete negde, a da niste pre toga jasno obeležili gde idete i evenutalno skinuli offline mapu.

Ako ste ljubitelji netaknute prirode, prelepih vidikovaca, jezera i aktivnog odmora, onda je Tara pravo mesto za vas. Četinarske šume su zaštitni znak Tare, a ujedno je čine i najšumovitijom planinom kod nas. Ni životinjski svet nije ništa manje bogat, i čine ga oko 140 vrsta ptica, 12 vrsta vodozemaca, 10 vrsta riba i preko 53 vrste sisara, od kojih su najatrkativniji mrki medved i divokoza. Radije bih da verujem da su negde duboko u šumi, i da niko od nas nikada neće naletiti na njih. Većina meštana tvrdi da ih nikada nije srela.

Banjska stena

Najpoznatiji vidikovac je Banjska stena, i on gleda na jezero Perućac i kanjon reke Drine. Sa pravom ga nazivaju najlepšim vidikovcem u ovom delu Srbije. Ono što nije tako lepo je gužva na koju ćete naleteti u bilo kom delu dana, jer kako je pristupačan, većina ljudi koja dodje na Taru, poseti i ovaj vidikovac. Ako se samo malo pomerite od ogradjenog dela, sa kog je i najviše fotografija napravljeno, moći ćete u miru i tišini da uživate u savršenom pogledu. Sam put do Banjske stene je prohodan. Nakon nekih dvadesetak minuta vožnje od Mitrovca, videćete parking sa leve strane, i odatle ima još 800 metara, koje ćete morati da prepešačite. Išli su i roditelji sa decom, i teglili kolica, tako da kapiram da ne bi trebalo bilo kome da bude teško da se popne do gore, ali ako idete po najvećoj vrućini, ponesite i flašu vode. Kada se budete vraćali nazad, ako budete imali sreće, na parkingu će vas čekati mališan koji prodaje domaće krofne sa prelivom od čokolade.

Sjenič, Bilješka stena i Dikava

Ako se odlučite za ovu egzibiciju, toplo vam savetujem da poštedite svoje automobile. Postoje ljudi koji su se usudili da svojim autobomilom prodju ovuda, ali to kod nas nije bila opcija, jer imamo baš niska kola. Opcije koje vam se nude su ili da se penjete do gore, ili da uzmete offroad turu džipovima, koji će vas sprovesti kroz neke delove kroz koje ne biste prošli ni u najludjim snovima.

Mi smo se odlučili za vožnju džipom, pre svega jer je bilo pretoplo za uspon, a i zato što je vožnja sama po sebi doživljaj. Prvi vidikovac na koji su nas odvezli je Sjenič, nalazi se na malo više od 1000 m nadmorske visine, i na tom vidikovcu ćete prvo zapaziti osmatračnicnu sa koje se pruža nestvaran pogled na Perućac, a ako krenete samo malo desno, naići ćete na drvenu konstrukciju koja stoji na steni i sa koje se prave fantastične fotografije. Kada bi me neko pitao kako zamišljam kraj sveta – rekla bih ovako:

Nakon toga voziće vas do Bilješke stene, još jednog vidikovca sa pogledom koji oduzima dah. Ono što je zanimljivo za ovaj vidikovac je da je tu sniman film ‘Neke ptice nikad ne polete’, i tu se nalazi kućica koja je gradjena za taj film. Kad udjete unutra još uvek stoje sudovi i malo nameštaja. Kada sam na Instagramu pitala da li neko zna koji je film sniman u toj kući, najlsladji odgovor koji sam dobila je od drugarice iz odeljenja koja je rekla da je to film iz medijatke. Moja generacija se možda i seća šta je medijateka, a za novije generacije, to je zbirka audiovizuelnih predmeta i aparata koji koriste škole u praktičnoj nastavi, a u toj ‘učionici’ smo mi kao djaci gledali filmove.

I poslednja stanica tokom ove vožnje je poljana Dikava. Na fotografijama ne može da se dočara taj spokoj, i možda izgleda kao bilo koja livada, ali verujte mi na reč, mir i tišina koje osetite tamo nateraju vas da poželite da ostanete tu jedno desetak dana, bez ljudi, interneta, televizije.

Jezero Zaovine

Najlepši ukras Tare su Zaovinska jezera, prelepe plave boje. Kada se dolazi iz pravca Perućca, prvo se nailazi na branu Lazići. Za ljubitelje plivanja tu se nalazi plaža, doduše malo neuredjena. Mi se nismo kupali, tako da ne mogu da vam kažem kakva je voda. Na trenutak smo se usudili da isključimo navigaciju i krenemo vožnju oko jezera. Tako smo završili na poluostrvu Samar, koje izlazi na vodu, i ima preslatku plažu. Ono što nismo znali je da je baš u rupi, i da do te rupe vodi makadam jedno 600 metara. To nije bio problem, sve dok nismo morali da se vraćamo istim tim makadamom natrag. Pun gas i bez stajanja do gore bili su jedino rešenje. Tako da ako se odlučite za posetu ovom poluostrvu, moj savet vam je da ostavite kola negde sa strane i lagano se spustite tih 600 metara.

Za predah u ovom delu Tare, predlažem restoran Tarsko jezero, sa koga se pruža pogled na jezero Spajići. Cene su vrlo korektne, usluga je dobra, a i hrana je ukusna. Nećete pogrešiti ako sednete tu, a bojim se da sve i da hoćete negde drugde da sednete, nećete imati gde, jer to je jedini restoran koji smo našli.

Jezero Spajići

Nakon kratkog predaha možete da se uputite ka gorepomenutom jezeru Spajići. Možete sa više mesta da izadjete na jezero, mi smo našli tri izlaza. Na jednom ne postoji mogućnost kupanja, na drugom izlazu je kućica na plaži, na kojoj mi se čini da su bili svi sem domaćina. Tu je bila atmosfera kao za 1. maj – roštiljanje, pivo i glasna muzika, pa ko voli nek’ izvoli. I na trećem izlazu je brana, gde ako ste dovoljno hrabri, a i ludi, možete da se spustite i napravite fotke za pamćenje. Kao što se da primetiti, ja nisam bila dovoljno hrabra da sidjem, izgovor mi je bio da mi se klizaju patike, ali moj dragi ne samo da je sišao nego je i skako na brani (ne pokušavajte ovo kod kuće).

Jezero Lipovica

Još jedno jezero, i najmanje posećeno, što se nama jako svidelo, je jezero Lipovica. Naći ćete ga kad od jezera Spajići produžite još nizbrdo. Mi smo se parkirali na delu gde prestaje put i počinje makadam. Tu se nalazi još jedna brana, a u daljini smo videli i kamp prikolicu.

Jezero Preućac

Silom prilika, dok smo obilazili Taru, bili smo smešteni na Perućcu. Sa ovim iskustvom, verovatno bismo sledeći put odseli u Mitrovcu ili na Zaovinama. Razlog tome je blizina sadržaja koje Tara nudi. Ni ovako nije ispalo toliko loše, jer je Perućac izmedju Bajine bašte i Tare, pa smo mogli nekada da šmugnemo i u civilizaciju kada bi nam dosadila monotonost planine.

Iako je u pitanju veštačko jezero, boja Perućca je nestvarna, a za ljubitelje kupanja, tu je montažna, pontonska plaža koju posetioci koriste tokom letnje sezone, koja traje od juna do avgusta. Pored plaže, duž obale jezera, nalaze se montažni splavovi, koji su nažalost ovog puta bili popunjeni svi do jednog, ali sam sigurna da kada se budem vratila ovde, na vreme ću tražiti smeštaj i rezervisati neki od ovih splavova. 

Jezero Perućac je dobilo ime po istoimenom naselju u blizini Bajine Bašte, a nastalo je 60-tih godina, pregradjivanjem reke Drine za potrebe izgradnje hidroelektrane “Bajina bašta”. Sigurno ste čuli za Drinsku regatu, jednu od najvećih manifestacija na vodi u našoj zemlji, koja se održava svake godine krajem jula, i koja kreće upravo od brane u Perućcu pa ide sve do Rogačice (25 km). 

Ovde izvire i reka Vrelo, koju zovu i Godina, jer je dugačka 365 metara, i jedna je od najkraćih reka u Evropi.

Bajina Bašta

I kako kažu, svakog gosta tri dana dosta, mi smo odlučili da je tri dana ‘gostovanja’ na Tari sasvim dovoljno da zagrebemo malo, ali i da ostavimo nešto za sledeći put. Na koju god stranu da krenete, verovatno ćete morati da prodjete kroz Bajinu Baštu. Možda i najpoznatija fotografija koja kruži po Internetu je Kućica na vodi, i mislim da ne postoji turista koji ne stane tu da se fotografiše. Bajina Bašta se nalazi na desnoj obali reke Drine, u Zlatiborskom okrugu. Ako se budete odlučili za ručak/večeru ovde, toplo vam preporučujem restoran Belvi, gde sam ja jela pastrmku na roštilju, koja je tek bila izvadjena iz vode. A ukoliko ste ljubitelj malina, predlažem da probate cedjenu malinu u restoranu Studenac, sa koga se pruža pogled na Kućicu na vodi.

Sve je to lepo – pastrmka, lignje, dagnje, ali za sledeću destinaciju, mi odosmo na jagnje. 

Nastvak priče sledi uskoro.