Postoje dve grupe ljudi – oni koji vole Zlatibor i oni koji ga ne vole. Ja više naginjem ka drugoj grupi, i Zlatibor mi je uvek usputna stanica ka nečemu. Razlog tome su pre svega gužve, i tokom leta, i tokom zime, i to što ćete duh planine osetiti jedino ako odsednete u nekom obližnjem selu, i ako ne prilazite centru Zlatibora od koga su napravili mali grad. Tako smo i ovog puta samo prolazili kroz Zlatibor, kada smo sa Tare krenuli ka Uvcu.

Ovog puta ću zaobići centar, jer osim butika, kafića i restorana, možete videti samo gradilišta i isušeno jezero u centru Zlatibora, za koje je bio plan da se napuni i otvori 19. avgusta 2020. godine. Tako nam je bar rekla gospodja kod koje smo bili smešteni. Svaki put kad dodjem, nešto se izmeni, i taman nadjem mesto gde mi se svidja komplet lepinja, oni sruše zgradu i dignu novi hotel.

Vodopadi u Gostilju

Naša prva stanica su bili vodopadi u Gostilju, ujedno i moj prvi put u tom delu Zlatibora. Put ka Gostilju je prelep, pravi planinski, kućice razbacane svuda redom, krave i ovce na paši, veliki proplanci, ma milina. Ispred samog ulaza nalazi se veliki parking koji je besplatan. Ulaznica košta 150 dinara za odrasle, i 100 dinara za decu od 6 do 14 godina, i nakon kupovine ulazite u uredjeni deo, gde imate igralište za decu i kafić gde možete da popijete kafu, a kada krenete dalje, nailazite na najveći vodopad. Kao i svuda ove godine, i ovde je prevelika gužva, tako da nećete ga omašiti, jer je teška lomljavina za fotke sa ovim kadrovima.

Ako krenete nizbrdo još dalje, naići ćete na još par malih vodopada, ali možete da naidjete i na koju zmiju, da umočite slučajno patiku u vodu, i slično (priča zasnovana na istinitom dogadjaju).

Moja topla preporuka je da nakon obilaska vodopada svratite u restoran Gostiljska vrela, jer imaju odličnu pastrmku, a za one malo veće gurmane, specijalitet ovog mesta je pastrmka punjena pršutom i kajmakom. Probala sam je, jer bi gurman koga vodim svuda sa sobom pršutu stavio i u eurokrem. I ne znam šta bih vam rekla, probajte ako smete.

Stopića pećina

Kada smo se dobro najeli krenuli smo ka Stopića pećini, gde je bila daleko manja gužva. Nalazi se na 19 kilometara od centra Zlatibora, a dobila je ime po zaseoku Stopići. Prvi pisani podaci o Stopića pećini nalaze se u Zapisniku Srpskog geološkog društva iz 1901. godine, a prva istraživanja obavio je naš poznati istraživač Jovan Cvijić. U pitanju je rečna pećina kroz koju protiče Trnavski potok.

Od parkinga do pećine imate oko 250 metara, osim ako ne parkirate automobil na mestu gde se parkiraju autobusi, kao što smo mi uradili, jer smo videli da ima parkiranih automobila i pomislili da odatle moramo pešaka. E odatle ima malo više od 250 metara, ali ko meri broj koraka na telefonu, dobro mu dodje ta šetnjica.

Ulaz u Stopića pećinu je 300 dinara.

El Paso City

Naša pretposlednja stanica na putu ka Zlataru bio je El Paso City. Ako me pitate da li postoji simbolika zbog koje je ovaj ‘grad’ postavljen baš na Zlatiboru, odgovoriću vam pitanjem – da li su vaši pradjedovi došli sa Divljeg zapada? Ja bih volela da jesu, ali od kauboja, mogu da izdvojim samo moju prababu Ljubicu koja je jahala konja i uvek imala pištolj kod sebe. Al ne na Divljem zapadu, već u Divljoj Šumadiji. Ali o mojoj prababi ćemo ipak nekom drugom prilikom.

Od sadržaja možete videti kaubojski grad, indijansko selo, ali i srpski deo sa crkvom. Unutar samog grada imate par kafića i restorana (ili bolje rečeno kantina), i u slučaju da želite da prespavate tu, postoji i ta mogućnost. Ono što ne može da se ospori je da je ‘gradić’ fotogeničan. (prilažem fotke kao dokaz)

Tavničko jezero

I poslednja stanica, pre našeg krajnjeg cilja, bilo je Tavničko jezero. Pre oko 30 godina, naši rudari su tražili rudu magnezita i nisu ni slutili da će tu, na dnu njihove jame, da se formira ovako slatko jezero. Tavničko jezero ima i malu plažu, tako da kad smo ga mi posetili, bilo je plivača. A bilo je i neželjenih gostiju, dok sam šetala oko jezera, naišla sam na zmiju. Usput sam se i okliznula i pala, a i neka muva me je izjudela. Ako je sve ovo bila cena da vidim Tavničko jezero, onda ne žalim!

Specijalni rezervat prirode Uvac

Ovom mestu posebnu draž daju meandri, prirodne vijuge koje reka pravi godinama probijajući krečnjačke stene. Status ‘specijalni rezervat’ dobila je zahvaljujući jedinstvenim biljnim i životinjskim vrstama koje se ovde mogu sresti. Najznačajniji je Beloglavi sup, jedna od 140 vrsta ptica koje nastanjuju oblast rezervata i zaštitni znak uvačke doline.

Beloglavi sup je naša najveća ptica sa rasponom krila oko 2.80 metara i prosečnom težinom od 7.5-8.5 kilograma, a može dostići i 11 kilograma

Pre dvadesetak godina, beloglavi sup je bio pred izumiranjem na teritoriji Srbije. Stvaranjem hranilišta na koja se iznosi uginula stoka, omogućio se opstanak i povećanje broja jedinki na ovim prostorima. Sada ih ima oko 300, i svaki ima svoj jedinstveni broj. Ono što je meni bilo zanimljivo dok sam slušala priču o njima je to da uvek jedu svi zajedno, i to se može videti kada krenu da obleću oko brda gde im se nalazi hrana, to je znak da čekaju sve ostale da se okupe i da obedovanje počne.

Ovde se nalazi i jedna od najatraktivnijih pećina – Ledena pećina – i do nje se može doći samo čamcem. Nažalost, kada smo mi bili u poseti, nismo mogli da obidjemo pećinu, zbog korone.

Meandre Uvca možete videti na dva načina – jedan je da krstarite, i onda imate uspon od nekih 15-20 minuta (malo ozbiljniji uspon) ili da iznajmite terensko vozilo koje će da vas vozi do vidikovca. Mi smo se odlučili za opciju krstarenja i pešačenja, i takva tura košta 1500 dinara po osobi plus 100 dinara taksa za ulazak u rezervat. Za terensko vozilo mislim da je cena 60 evra. Brana sa koje smo mi kretali je brana na Rastokama, selo Akmačići. Kako nije ubeležena na mapi, orijentir može da vam bude ovo selo, i kada stignete do njega, videćete putokaz gde dalje.

O našoj plovidbi mogla bih da pišem danima, ali pokušaću kroz kratku priču da vam dočaram kako je to izgledalo. Za početak smo u poslednjem trenutku rezervisali dva mesta u čamcu, i to u 13h. U 13h, u sred jula, sunce prži, i bukvalno se pitamo šta nam to treba u životu da nas sunčanica spiči tamo negde gde verovatno ni dometa nema. Medjutim, vreme odlučuje da se promeni i na pola naše plovidbe kreće pljusak. Momak koji nas vozi kreće da paniči jer nije toliko iskusan u vožnji, a nevreme je sve veće. Stigli smo mi nekako do mesta odakle počinje uspon, i srećom tu nije padala kiša pa smo mogli da se popnemo do vidikovca Molitva. Malo kukanja i malo više znoja, stigli smo nekako do gore. A stigle su i izvesne zvezde granda, koje su se tu fotografisale jedno 15-20 minuta, pa nismo mogli da uživamo u pogledu. Ali smo zato uživali u palačinkama sa heljdinim brašnom i džemom od malina u brvnari na vrhu. Ako mene pitate, izvadila je vodu iz kolena, a i čitavu priču oko uspona, zvezda granda i kiše.

Vraćanje nazad u čamac je bio pod kontrolom sve do trenutka dok nije počela kiša da prskara, a zatim da lije kao iz kabla. Glavni problem je bio što je baš strmo, i pri kraju staze je kamenje, koje je kako je kiša padala bilo sve klizavije. Srećom, apokalipsa je odlučila da se desi baš u trenutku kad smo ušli u čamac. Sreća i po nas kao ljudska bića, a i po moje bele pantalone. Dakle, razmišljajte šta oblačite kad idete u divljinu. (U svoju odbranu imam da kažem da je bilo žena koje su bile u haljinama i sandalama).

I kako drugačije da završim priču, nego da vas odvedem na mesto gde možete odlično da jedete. U pitanju je Vila Jelena na Zlataru. Muškarci, ako ovo čitate, i ako planirate da vodite svoje izabranice na ovo mesto, objasnite im da vi ne poznajte nijednu Jelenu. Ovo kažem jer moj izabranik nije imao objašnjenje zašto mu je specijalitet kuće donet sa imenom Jelena, a ne na primer Marija.

Nakon ove večere u troje (pristala sam da Jelena ostane sa nama nekih 15-20 minuta) i nakon naše planinarske avanture od nedelju dana, uključujući i Taru, krenuli smo put Beograda, da se pripremimo za skroz drugi kraj Srbije.

Do sledećeg putovanja!