Vratnjanske kapije

Veoma retka pojava u svetu, ali zato Srbija nema šta nema, Vratnjanske kapije predstavljaju čudo prirode. U pitanju su visoki kameni lukovi koji predstavljaju ostatke nekadašnje pećine. Nalaze se u selu Vratna, na 30 i kusur kilometara od Negotina. Tu se nalazi i ženski manastir Vratna, iz 14. veka, i podignut je za kralja Milutina Nemanjića.

Put do manastira je dobar, a od manastira do Male i Velike kapije ima oko 20 minuta hoda. U pitanju je utabana staza kroz šumu (uzbrdo), koja se mora prepešačiti. Putokaz će vam biti krugovi na drveću, unutra beli, spolja crveni. Nije fizički mnogo zahtevna staza, ali je potrebna makar mala kondicija. Zaboravićete koliko ste pešačili ili koliko ste se oznojili, kada budete videli ovu lepotu.

Pored Male i Velike kapije, postoji i Suva kapija, do koje mi nažalost ovog puta nismo išli, jer je potrebno oko dva sata hoda, a kako smo imali još mnogo toga u planu za taj dan, ostavili smo ovu kapiju za neki drugi put i nastavili ka Kladovu.

Kladovo

Kladovo me je raspametilo. Teško je dati konkretne činjenice zbog čega mi se toliko svideo ovaj grad, ako uzmemo u obzir da je mali i da ga možeš prepešačiti za pola sata, ali ja sam osetila energiju koja me je na trenutak teleportovala u neki morski grad. Verovatno je glavni razlog to što grad izlazi na reku i ima svoju plažu. A kao veliki ljubitelj ispijanja kafe pored vode, ovaj grad je učinio da uživam punim plućima.

A kada se pije kafa, red je i da se pojede koji specijalitet. Mi smo se odlučili za čuveni Hotel Djerdap. Još naše bake i deke pamete ovaj hotel i pričaju o njemu sa ushićenjem. Verujem da ću i ja jednog dana kada budem bila baka svojim unucima pričati kako sam davne 2020. godine, u doba korone, jela na Dunavu najukusniju hranu i uživala u usluzi osoblja ovog hotela.

Nisam verovala da ću ovo ikada reći, ali ako planira neko da me pošalje da živim kraj vode, neka to bude u Kladovu. Peškire i dobro raspoloženje nosim sa sobom.

Vodopad Blederije

Kako nas je ovo leto ‘nateralo’ da putujemo po Srbiji, bar jednom dnevno se ispostavilo da smo bili ‘osudjeni’ na offroad turu. Pogadjate, ni ovde nas nije zaobišla. U pitanju je put ka vodopadu Blederije, koji se nalazi blizu mesta Brza Palanka. Ja sam uvek mišljenja, ako su proterali svi ljudi kola ovuda, proteraćemo i mi. I ovog puta sam bila u pravu. Truckavim putem, lagano, jedno 45 minuta vožnje od Kladova (poslednjih 8 kilometara totalna ruina od puta i dva jako uska mosta), i tu smo, na vodopadu koji još uvek nije komercijalizovan, pa samim tim nema ni mnogo turista.

I kako ja volim da kažem – sve je super dok Miloš vrti djevrek (prim. prev. volan), a ja vičem levo-desno-pazi rupa. Na ovom putu smo dobili i besplatno razbijanje kamena iz bubrega (u slučaju da smo ga imali). 

Vinarija Matalj

Nakon obilaska netaknute prirode, rešili smo da jedan dan odmorimo sa stilom i uputili se ka vinariji Matalj, koja se nalazi na brdu Bukovo, odakle se pruža pogled na ceo Negotin. U vinariji nas je ugostila devojka koja nam je ispričala malo više o vinariji, o sortama groždja koje imaju, koliko hektara obradjuju, i provela nas kroz vinograd i podrum. 

Nakon toga smo imali degustaciju njihovih vina uz razne sireve i voće, na terasi sa pogledom koji ostavlja bez daha. Mislim da se niko ne bi bunio da se jednoga dana probudi, izadje na ovu terasu, i dok ispija tek ohladjeno belo vino gleda u vinograde i na ceo Negotin. (Ne znam kada se ovaj hedonista probudio u meni, ali moram da priznam da mi se svidja.)

Rajačke pimnice

I kako deda Vlasta iz Rajačkih pimnica reče kada smo bili tamo – reč pimnica je nastala od reči ‘piti’ ili ‘pijmo’, mi smo morali da ga poslušamo i da pijemo. Ništa drugo vam i ne preostaje da radite kada ste u krajevima gde se prave vrhunska vina. Pre nego što se upustimo u avanturu Rajačkih pimnica, imam jedan gratis savet za vas – ne dolazite ovde gladni. Ne zato što nećete imati šta da jedete, već zato što nakon degustacije bar 15 vrsta vina, ima da vas opamprče, nećete znati gde se nalazite. 

Rajačke pimnice su grad gde stanuje vino, tako kažu meštani. Nalaze se na dva kilometra od sela Rajac. Evropsko vinogradarstvo je krajem 19. veka zapalo u veliku krizu, kada je iz Amerike stigao parazit po imenu filoksera, sićušna uš koja uništava vinovu lozu. 1870-ih je ova bolest izazvala nestašicu vina, i baš tada je došlo do procvata vinogradarstva u Negotinskoj krajini. Tada je negotinsko vino počelo da se izvozi za Austrougarsku, Francusku, Englesku i Rusiju. Vino se prevozilo brodovima koji su plovili Dunavom, i tako je Krajina krajem 19. veka imala najveću površinu pod vinogradima u celoj Srbiji. Zbog velike rasprostranjenosti vinogradarstva u ovim krajevima, nastali su i posebni kompleksi namenjeni porizvodnji i čuvanju vina, poznati kao pimnice. Druga strana priče je da su nekada davno vinogradi i vinarije bili izmeštani iz sela, dalje od stoke, da ne bi vino poprimilo miris. Kompleks vinskih podruma je nastao od polovine 18. veka pa do tridesetih godina prošlog veka i bilo ih je ukupno 365. Nažalost, danas ih ima mnogo manje, a dosta podruma je napušteno i propalo.

Za nas je ovo bila nezaboravna avantura, jer kad vam se desilo da u jednom danu probate skoro 20 vrsta vina?! I taman kad smo pomislili da smo završili degustaciju i da možemo na miru da idemo da jedemo, dočekao nas je deda Žika i njegove čuvene ljute. Deda Žika nije hteo ni da čuje za opciju da ne možemo da probamo njegove rakije, tako da su dunja, viljamovka i travarka bile poslednje kapi koje su mi ukrstile oči i isključile koordinaciju. Svaka čast deda Žiki, dunja mu je stvarno jedna od najboljih koje sam probala, ali ja bih ipak više vremena posvetila vinima ovog kraja.

Crna tamnajnika

Crna tamnjanika je zaštitni znak ovog kraja, u pitanju je autohtona sorta od koje se pravi izvanredno vino, koje retko gde možete probati. Zbog svog geografskog položaja, preko 210 sunčanih dana u godini i osobenog zemljišta, ovaj kraj je vrlo pogodan za vinogradarstvo i vinarstvo. Ovo je jedino crveno vino koje se ne drži na sobnoj temperaturu, već se hladi pola sata pre konzumiranja na temperaturi od 14 stepeni.

Kada budete došli ovde, sigurno ćete bar od nekoga čuti legendu o tome kako se ova vrsta vina uzimala na potpis, jer su količine na godišnjem nivou bile ograničene  na 300 litara. Priča se da je Tito uživao u ovom vinu, i da su crnim mercedesom dolazili ovde kako bi uzeli za njega nove zalihe i vozili na Brione. Sasvim slučajno znam da je potpis davao čuveni agronom tog vremena – Desko Ljubenović. Nadam se da će njegov unuk, a moj životni saputnik, makar upola dobro vino da pravi kao njegov deda, i da meni neće biti potreban potpis da bih ga pila.

Mokranjske stene

Oporavili smo se nekako od degustacije, ili smo bar mislili da smo se oporavili i upitili se ka Mokranjskim stenama, da vidimo još jedan vodopad. Iako od vodopada nije bilo ni traga, dobro, preterujem,  bilo je traga, mahovine, ili šta god da je, ali nepostojanje vodopada nije umanjilo doživljaj, jer stene izgledaju neverovatno, kao da sam bila na Alpima. Koliko sam načula vodopad je tu u kišnim danima, a kako smo ga mi posetili nakon par sunčanih dana, nismo imali tu sreću da ga vidimo. Put do sela Mokranja je bio odličan, medjutim od dela gde parkirate automobili, ostaje još šetnja od desetak minuta do stena (0.94 km, ako želite precizno). Ako vam kažem da možete i sa decom da idete tamo, onda vam je jasno kakav je put. 

Angelini konak

Kako je Miloš iz Negotina, nismo imali potrebe da tražimo smeštaj, ali sam sigurna da ćemo jednom prilikom uzeti bar jednu noć da prenoćimo u Angelininom konaku. Razlog tome je što možete da prenoćite u buretu, a sigurna sam da većina nas to nikada nije iskusila. Pored genijalne ideje, tu su i domaćini u pravom smislu te reči. Mi smo došli na kafu, jer pored prenoćišta imaju i kafić na splavu, a pored kafe dobili smo i lubenicu gratis. Angelinin konak nudi i mogućnost vožnje katamaranom, kanuom, kao i biciklom do Kusjačke plaže koja se nalazi na 300 metara od konaka.

Nadam se da sam vam ovim tekstom i mojim objavama na Instagramu makar malo zagolicala maštu i otkrila priče i mesta za koja niste znali ranije. Ostala sam vam dužna još jedanu priču, a to je priča o manastiru Bukovo, koja zaslužuje posebno mesto na ovom blogu.

Do sledeće priče!